modrinaneba

Pozovi me z imenom mojim,
tiho, najtiše kao vjetar nježni diše,
z imenom što ga samo ti poznaš.
Pozovi me kad je jutro,
kad je magla i sve još spava,
da mi oči zaspane probudiš.
Pozovi me kad me tuga lomi i
vjeruj da čem doči...
u kristalnoj rosi, jutru miline,
svilenim osmijehom u svojoj ljepoti...

niso sva jutra kao jutra, neka so posebna,
neka so sa suncem obasjana, neka sa maglo,
a moje jutro je UVJEK samo moje...

U jutru kad nebo žari,
kad vile govore djeci bajke,
kad zvijezde umorne ugašajo
ja ponovo osječam da če
ponovo biti prekrasan dan.

Jutro je bilo jako hladno ali je več bolje,
kod mene so padale juče bele pahulje sa neba,
radostni so bili i stari i mladi jer je ponovo
padao snijeg a ja čekam prolječe, sunce i toplo..

Ponekad moje misli idejo daleko
ne pitam se komu jih šaljem,
ali uvjek se vratijo nazad meni

Tko sam ja me pitaš Ti i Ti..ja sam žena, žena koja
je več dobro zagazila u zreliju dobu života,
možda bi neki što me poznaju rekli, da sam žena
u najboljim godinama, pa ako pitate mene, rekla
bi DA, sada se nekako najbolje osječam, sretna sam,
Želim, da u svakom novom danu pronađem nešto ljepo,
meni posebno, nešto radostno, nešto što če me svaki
dan napraviti prekrasno.

Moram priznati, da sam tu več jednom pisala ali
to je več dugooo nazad, pa sam prestala a sada se
ponovo vračam na stare tirnice.

Tko sam sada ja, ja što sam ujeta u svoje
snove, ponekad u suncu, ponekad u kiši,
moje srce pjeva melodije iz mladosti,
nema veze doba, jer me zanima sve što
donosi sunce, osmijeh, srečo i ljubav....